Циклус предавања „Љубљанске духовне вечери“, у организацији Црквене општине у Љубљани и Културно-просвјетног центра „Свети Кирило и Методије“, настављен је у суботу, 4. фебруара,  још једним предавањем историчара и правника из Љубљане Николе Милованчева, са темом „Дјеловање Српске православне цркве у Словенији, од завршетка I свјетског рата до 50-их година XX вијека“.

Публика окупљена у парохијском дому у Љубљани имала је прилику да чује одломак из богате грађе прикупљене током тридесетогодишњег истраживања господина Милованчева о историји Срба и српске Цркве на просторима западног Балкана.

Поред великог броја историјских података о организацији црквених општина Српске цркве у Словенији између два свјетска рата, установе редовног парохијског живота и градње нових храмова, Милованчев се у овом предавању посебно осврнуо на установитеље и чланове црквених одбора, који су редом били људи од великог угледа у ондашњем друштву, официри, привредници, те бројни универзитетски професори и научници.

Он је изнио и многе јавности недовољно познате податке, попут оне да су се Црква и њени вјерници у Словенији, а посебно уочи Другог свјетског рата, суочавали са многим тешкоћама у остваривању својих права, што је својеврстан куриозитет, јер је управо Краљевина Југославија етикетирана као великосрпска.

Господин Милованчев говорио је и о страдању Српске Цркве током фашистичке окупације, рушењу храмова и брисању трагова православља у једном дијелу Словеније, али и о постратном страдању свештенства и вјерника у новом комунистичком режиму. Да би се добила јаснија слика односа између Цркве и државе крајем четрдесетих година 20. вијека, потребно је само навести чињеницу да је словеначки огранак комунистичке партије више година покушавао и настојао да се и у Словенији, по истом сценарију као и у Македонији, формира расколничка црквена организација у односу на СПЦ, те да републички органи у Словенији тих година нису признавали црквену јурисдикцију загребачког митрополита Дамаскина.